7,8 miliona novih prilika na tržištu rada – koja je tvoja?”
Digitalno doba otvorilo je ne samo nove mogućnosti izražavanja i nove postupke u stvaralačkom činu, već se može reći da nastupa metamorfoza samog koncepta doživljaja i promišljanja pojma umetnosti. Transformacija tradicionalne umetnosti pod uticajem digitalnih tehnologija vodi ka uspostavljanju nove estetike umetnosti, koja je potpuno otvorena za sve sadržaje i postupke. Brzi razvoj tehnologije preoblikovao je obrasce tradicionalne umetnosti, pa su tako mašine kao nova „inteligencija” dobile mesto na sceni, donoseći neku novu formu umetničkog doživljaja.
Postavlja se pitanje: „Da li je moguće povući oštar rez koji bi razdvojio tradicionalnu umetnost od digitalne?”, ako se ima u vidu da se tradicionalni umetnički postupci i te kako naziru u mnogim delima digitalne umetnosti. Iako se koristi digitalnom tehnologijom, umetnik je i dalje taj koji pravi obrasce koje mašina sledi. Brus Vands (Bruce Wands), digitalni umetnik i teoretičar, u analizi stvaralaštva digitalnih umetnika zaključuje da postoje tri tipa digitalnih umetnika. Prvi tip digitalnog umetnika predstavljaju oni koji korišćenjem novih tehnika i oruđa žele da zadrže autorsku kontrolu nad svojim umetničkim delom, u smislu u kojem to imaju tradicionalni umetnici. Drugi žele da u umetničkom delu izazovu efekte koji su nastali nasumično, dakle suprotno od prvih. Treću vrstu digitalnih umetnika predstavljaju umetnici koji digitalna oruđa koriste kao vrstu protesta protiv „tradicionalnog umetničkog establišmenta”. Gotovo da se opet javlja ideja, začeta u renesansi, o umetniku koji je naučnik i zanatlija, čije se interesovanje orijentiše prema aktivnom proučavanju sveta oko sebe, gde umetnost dobija svoju praktičnu svrhu.
Koliko god da je digitalna tehnologija uticala na pojavu novih načina promišljanja umetnosti i umetnika, rezultati dobijeni korišćenjem ove tehnologije često poseduju likovne kvalitete koji su imanentni tradicionalnim likovnim postupcima. Dva su razloga koja dovode do ovih podudaranja. Prvi razlog je taj što, koliko god se umetnički proces oslanjao na procese i procedure koje dobijamo korišćenjem kompjutera, ipak je nezaobilazna velika kontrola samih procesa od strane čoveka. Drugi razlog je što i kod onih dela koja se baziraju na nasumičnim efektima, čovek je taj koji vrši selekciju dobijenih rezultata i odlučuje se da prikaže upravo one rezultate kod kojih prepoznaje osnovne likovne kvalitete.
Džejson Salavon (Jason Salavon) – portret
Rembrant Harmeson van Rijen (Rembrandt Harmenszoon van Rijn) – portret
Podudarnost koja se ogleda u prethodno prikazanim radovima svakako ne proizlazi iz stvaralačkog procesa budući da se u prvom slučaju radi o delu koje je nastalo primenom digitalne tehnologije (Džejson Salavon (digitalni umetnik) – portret), dok je u drugom slučaju (Rembrant – portret) reč o prepoznatljivom portretu, rađenom u tehnici ulje na platnu. Ipak, ono što im je zajedničko – kompozicija, kolorit, osvetljenje koncentrisano na sam portret, nedostatak konture, treperavi tretman površine – navodi nas na zaključak da je likovni izraz ova dva umetnika izuzetno blizak. Koristeći sličan digitalni postupak ovom što srećemo kod Salavona, Idris Kan (Idris Khan) uspeva da od fotografija (fotografije industrijskih postrojenja i kuća, autori: Bernd i Hila Beher (Bernd i Hilla Becher)) koje su nastale bez preteranih umetničkih pretenzija stvori dela kojima je teško osporiti vrhunski likovni kvalitet.
Idris Kan – „Every…” Bernd and Hila Beher…
Džim Din (Jim Dine) – crteži
Ako zanemarimo izbor motiva i fokusiramo se na vrednost linija i efekte koji iz toga proizilaze, sasvim opravdano možemo radove Idrisa Kana posmatrati komparativno prema crtežima Džima Dina. Veći broj linija koji uokviruje formu, mnoštvo linija kojima se kroz šrafuru tretira površina, utisak zamagljenosti – navode na sličnu estetiku umetnika.
Vizuelizacija narativa, u smislu vizuelne reprezentacije teksta u okvirima određenog medija, koja tekstu daje sekundarno značenje, prisutna je u umetnosti od manuskripta, preko štamparskih tehnologija, do digitalnih platformi. Specifičnom vizuelnom organizacijom notnog zapisa muzike, Idris Kan muzičku kompoziciju pretače u likovnu kompoziciju koja referiše na tradicionalnu likovnu tehniku tuš i pero.
Idris Kan – Muzika
Upotreba kompjutera za likovna istraživanja omogućava likovne eksperimente koji prate vizuelizaciju konceptualnog mišljenja. Digitalna umetnica Iohanna Nicenboim (Iohanna Nicenboim) serijom radova „The object’s essence” (Suština predmeta) pokušava da odgovori na pitanje: „Koji je to minimum forme koji je neophodan da bi predmet bio ono što jeste?”. Inspirisana radom Idrisa Kana, ona preklapa siluete objekata, prateći promene oblika nekog predmeta kroz istoriju. „Moj cilj je bio da prikažem morfološki minimum nekog predmeta kroz istorijski, socijalni i poetski aspekt. Na taj način prikazani minimum može se smatrati suštinom predmeta”.- Iohanna Nicenboim (iohanna.com/ABOUT)
Iohanna Nicenboim – „The object’s essence”
Tamniji delovi na radu predstavljaju delove predmeta koji se nisu menjali kroz istoriju. Repeticija sa varijacijom (preklapanje istorodnih predmeta sa određenim promenama oblika), na kojoj se zasniva postupak ove umetnice, često je korišćeni princip u likovnoj umetnosti. Sličan način analize oblika predmeta srećemo i kod Morandija (Giorgio Morandi), koji radi serije istorodnih predmeta, ponavljajući nebrojeno puta jedan objekat, svodeći ga na neophodni minimum.
Đorđo Morandi – crteži
Dakle, da li se rađa pojavom digitalne umetnosti neka nova estetika i da li je moguće ozbiljno shvatiti brojne autore koji govore o kraju likovne umetnosti? Gore navedeni primeri su samo jedan mali deo digitalnog stvaralaštva koji potkrepljuje stav da je estetika tradicionalnog slikarstva preneta u ravan novih, digitalnih prostora, gde dobija nove izražajne mogućnosti. Povlačenje granica u umetnosti, podele po principu načina izrade dela svakako moraju ustupiti mesto onom što je zaista važno – ideji.
dr Biljana Velinović
Povezane vesti
